Ko koga trenira?
Razmišljam nešto... Da li bi stvarno imali hrabrosti, možda ludosti, da kad odvedete dete kod pedijatra, zubara, oftamologa ili vi odete kod kardiologa, fizioterapeuta, dermatologa, sednete na stolicu i počnete da mu objašnjavate: kako da leči (operiše) vas i vaše dete, kojim metodama, koje lekove i terapiju da vam da! Verujem da većini nije, jer da jeste sigurno bi se sami izlečili, bili bi doktor speciljalsita ili... Međutim, ima onih koji sebi uvek daju za pravo da budu u isto vreme roditelji sa «diplomom» doktora opšte prakse, vaspitačice, profesora matematike, nastavnika violine, trenera fudbala, odbojke, plivanja... Pitam se samo kada su završili sve te škole.
Znam da svaki roditelj, polazim od sebe, želi najbolje svom detetu. Ali... Postoje granice gde roditelj ostaje roditelj, sedi na klupi, uživa, sluša, gleda, može slobodno da navija ili «gricka nokte». Nikako da dobacuje za vreme treninge i još «trenira» trenera, dete.
Pitanje je za svakog od nas, roditelje: Zašto često dečiji hobi pretvaramo u spostvenu ambiciju? Nisu sva deca spremna za velike «skokove»... Zato, nemojte ih terati da idu preko svojih granica, u svakom smislu. Roditelji koji stoje nad glavom za vreme treninga, uglavnom stvaraju kontraefekat kod dece. Umesto da zavole ono što rade, treniraju, oni stvaraju odbojnost. Neka deca su često nervozna kada ih roditelji posmatraju, zato prošetajte i verujte da je dete u dobrim rukama. Osim ukoliko ono samo ne traži da ostanete i gledate ga izdaleka.
Prvi sam na listi koji je za to da deca uvek treba da treniraju neki sport i stiču dobre navike. Kao i da ne treba da na prvu lošu stvar odustanu. Ukoliko im to dozvolimo, uvek će gledati da idu linijom manjeg otpora, jer tako je lakše! Međutim, nisam za to da decu sa tri, pet, sedam, deset godina već gledamo kao profesionalne plivače i od njih očekujemo vrhunske rezultate, maštamo o Olimpijskim Igrama. Verujte mi ima takvih puno!
Od kada sam roditelj, a istovremeno sam i trener, stvarno mi je teško da zamislim da svoju decu «forsiram» i očekujem da budu plivači, zato što sam to ja bio ili zato što bih želeo, ili zato što se time ja bavim (Ukoliko krenem to da radim, slobodno me podsetite šta sam rekao! ). Trenutno uživaju u vodi, jer im tako predstavljam. Naučili su da je voda za njih igra, zabava... Dešava se da kada je ajkulica na času sa drugom decom, posle 10 minuta izađe iz vode... Neće da pliva više... ili se umorio, ili mu je hladno...neki razlog postoji. Jednostavno mu taj dan ne prija. Dok ima dana kada bi bio u vodi i više od jednog sata.
U tom uzrastu, pa i kasnije deca treba da se igraju, i kroz igru da nauče osnovne tehnike plivanja. Nije poenta da dete dovodite sa sedam godina da trenira plivanje i očekujete da možda bude naslednik Čavića, Felpsa, Higl, Pelegrini.... Poenta treninga je da savlada plivanje, nauči nešto novo, kao i prilike za druženje i stvaranje prijateljstava, možda za ceo život.
Da, svako dete treba da nauči da pliva, ali prevashodno da uživa, igra se i ulazi i izlazi iz vode nasmejan, zadovoljan i opušten. Siguran sam da će tada doći i na sledeći trening. Možda i osvoji medalju, samo ako to ono bude želelo, a ne tata ili mama!
Zato je bitno da trener i roditelj budu partneri, i da svako igra svoju ulogu.
