Trese, lupa, udara...
Zvoni sat. Zvoni telefon. Zvoni poštar na vratima. Svira komšija na parkingu. Svira vozač gradskog prevoza. Svira neko na TV, radiju. Bruji motor. Bruji mašina. Bruji.. U toku dana stalno neko ili zvoni, svira, bruji... Međutim, kad u ušima počne da zuji, bruji, pišti, zvoni ili pucketa...vreme je za beg. Beg u tišinu.
Gde, kako? Kutaka ima bezbroj. Dovoljno je za početak da ugasite telefon, TV, kompjuter i već je sasvim nekako drugačije – tišina je. Zato u vrtlogu buke i raznih zvukova, gde stalno nešto, neko «trese, lupa, udara», sve više volim da pobegnem u moj kutak ispod vode. Dok plivam u tišini i dubini, zastanem i budem nekako sam. Tada smo tu samo ja i moje misli.
Kada sam bio mlađi dok sam svakodnevno plivao, tu tišinu sam koristio kao priliku da pevam. Kao tinejdžer često sam se preslišavao lekcije iz biologije i geografije. Danas mi ta tišina služi da se opustim. Ponekada niočemu i ne razmišljam. Ponekada naviru sećanja iz detinjstva. Volim da ih se prisećam kako ne bi izbledela. Međutim, dešava mi se da u toj tišini i dubini viknem na sav glas. Smešno je, ali nema buke i iskreno prija.
Svaki plivač, profesionalac ili rekreativac tokom svog treninga provede minimum sat do dva sam sa sobom, u tišini, preispitujući se o najrazličitijim stvarima. Tokom teških momenata treninga često bodriš samog sebe u toj tišini. Verujte nije nimalo lako. Mada, isto je tako i u svakodnevnom životu. Ta tišina i mir u vodi pomogli su mi bezbroj puta da bodrim sebe, u trenucima dok mi je otac bio teško bolestan i borio se za život. Dok mi je žena bila oba puta u porodilištu, a ja daleko, bespomoćan u isčekivanju. Kada sam studirao, a ispita mnogo, pa onda kroz trening ponavljam kompletnu anatomiju čovekovog tela, mog, koje se kreće kroz vodu i sve kosti, mišiće i veze koje mu pomažu u tome. Ludooo zvuči, ali dobio sam 10, «pobedio», odagnao stres, naučio, sazreo.
Plivanje odmara dušu i telo, zato je ono moje utočište za mir i tišinu.
Sa druge strane, od kada sam postao tata stalno je neki šum u glavi, koji me tera da se ipak preispitujem u toj tišini: da li sam dobro uradio ovo ili ono, da li sam dovoljno proveo kvalitetnog vremena sa svojom decom, da li sam odreagovao kako treba ili ne ako sam im delio megdan... Da li ću uspeti da završim sve ono što započnem. Naravno uvek ono malo peckanje, da nisam nešto zaboravio!
Da li ovo, da li ono? Znam pitanja uvek ima bezbroj, kao i odgovora. Zato, u trenutku gde nam stalno nešto, neko «trese, lupa, udara» ili zvoni, bruji, svira, svako treba da ima svoj kutak za mir, tišinu, beg od buke. Makar to bio i utišan telefon na pola sata u toku dana.
Iskreno, nakon razgovora «sam sa sobom» tamo duboko, najviše volim glas sa ivice bazena koji prekida taj mir i tišinu dok sam u vodi i plivam.
Glas koji kaže: Tata!
