Ko je danas siguran u vodi?

Poražavajuće je kada otvorite ujutru novine ili čujete na vestima, da je nečije dete izgubilo život. Bez obzira da li je bilo plivač ili ne! Uzroka ima dosta, ali najčešći su neadekvatno ponašanje, nepažnja u vodi, ali i precenjivanje svojih veština i mogućnosti plivanja.

Svake godine kako krene sezona kupanja, više od stotinu dece, ljudi se udavi u Srbiji. Statistika kaže da se u proseku jednom dnevno neko utopi. Dok, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije reklo bi se da smo zemlja samih plivača. Podaci govore da je naša zemlja po broju utopljenih u svetu tek na 147 mestu. Da li je stvarno tako?

Surovo, ali istinito je da utapanje, davljenje u vodi, uglavnom dolazi veoma tiho, a odnosi ono što nam je drago veoma brzo. Najčešće žrtve su deca. Brojke govore, da čak oko 50% neželjenog utapanja dece dešava se na javnim bazenima. Istraživanja pokazuju da su u većini slučajeva dečaci, deca do četiri godine. Sa druge strane, fatalna davljenja se pored javnih kupališta dešavaju i u kućnim bazenima.

Roditelji danas greše kada, stave detetu mišiće na ruke, i puste ga u bazen, more da se igra, pliva u plićaku, misleći da je tako sigurno. Nije često, ali se dešava da se ti mišići izduvaju iz nekog razloga, ili da ih dete želeći da pokaže drugarima kako je veliko skine, ili ga jednostavno žuljaju... Zato, nikada ne sklanjajte pogled sa vašeg deteta kada je u blizini vode ili u vodi, jer sekunda naše nepažnje može da nas košta!

Pre izvesnog vremena sedeo sam u malom bezenu sa decom, mojom ajkulicom (2.5 godine) i ribicom (od 13 meseci). Igrali smo se. Bio sam između njih. U nekom trenutku okrenuo sam se malo više ka sinu, da mu namestim naočare za plivanje koje su mu spale. Onda sam začuo ženin vrisak (bila je svega na dva koraka od mene). Pogledao sam, a sa druge strane moja ćerka koja je sedela tik do mene, prevrnula se na glavačke. Virile su joj samo noge iz bazena. Izvukao sam je odmah. Nije joj bilo ništa jer sam reagovao vrlo brzo. Sreća je da se moja ribica nije uplašila niti nagutala vode, iako je u njoj od četvrtog meseca. Sada kada me pitate šta se desilo, teško da bih znao da vam objasnim. To je bio sekund moje nepažnje!

Ne, ne trebe sada da paničite, ali treba da budete koliko je moguće svesni šta sve može da se i nama desi, a ne nekom iz novina. Pogotovo kada su tinejdžeri u pitanju, i oni koji «znaju» da plivaju. Naravno da na nama nije da budemo njihove senke i uhodimo ih šta rade i kako se ponašaju u i oko vode. Međutim, na nama roditeljima, tetkama, stričevima, svima koji su u njihovom okruženju je da sa njima pričamo o ovakvim situacijama – da ih edukujemo. Naravno pored toga što već znaju da plivaju.

Šta je deci potrebno reći kada krenu sa društvom na kupanje: Da moraju da budu svesni, da nisu oni spasioci. Da u takvim situacijama treba da daju svoj maksimum, ali da prvo zaštite sebe, kako ne bi bila dupla tragedija. Jeste na prvu ruku sebično, ali ako nema spasioca, stručne ili starije osobe koja može da pomogne, prvo što treba da urade jeste da pronađu neko plutajuće sredstvo (daska, lopta, plastični kanister za vodu) ili kanap (majca, pantalone, kajiš, grana) kako bi dobacil osobi koja se davi.

Sa druge strane, deca plivači (ukoliko pohađaju časove plivanja) mogu da nauče: napredne lične i spasilačke veštine kroz igru: uključujući okretanje u stranu, okretanje na i u vodi, održavanje plovnosti sa i bez pomagala i ponašanje nakon skoka ili pada u vodu. Danas ovim veštinama, zvučalo to nekom smešno ili ne, sve više se uče i bebe.

Svaki profesionalniji plivački klub trebalo bi da ima ovakvu vrstu edukacije, obuke za svoje plivače, bili oni veliki ili mali, jer im potencijalno može spasiti život! Zato, raspitajte se da li vaš klub ima i odmah upišite svoje dete?

Našu, decu treba da učimo kako da budu bezbedna oko, na i u vodi.