Blog gost: Vanja Petronijević – Poverenje i plivanje

Rad u vodi sa decom, bebama zahteva pored stručnosti i neizmerno poverenje ne samo najmlađih plivača već i roditelja. Da, to je ono što se stiče sporo, a gubi brzo. Pre pola decenije postavio sam naglas pitanje: Kome poveriti rad sa bebama u bazenu? Kome prepustiti tek započetu priču Baby Swim Club-a? Njegovo ime je isplivalo – Vanja Petronijević!  Poverenje u plivanje i rad sa najmlađima opravdao je tada i sada, deceniju kasnije.

Za Swimming Dad kao #Blog gost, Vanja Petronijević otkriva, u kom pravcu ga je poverenje u plivanje usmerilo, a gde ga sutra vodi? Sa kim bi danas plivao “vezanih očiju” sa punim poverenjem i  da li je nekada izgubio poverenje u plivanje? Kao i koliko je važno poverenje roditelja za nesmetano plivanje dece? 

Još kao mlad plivač, PK ”Valis” iz Valjeva, Vanja je zadobio moje poverenje u  bazenu i kraj njega. Poverenje u vodi opravdao je i kao deo plivačke reprezentacije Srbije, gde je pod zastavom domovine, plivao tri godine. Tokom devet godina plivačke karijere, više puta je dobijao status državnog prvaka Srbije u tri različite uzrasne kategorije (pionir, kadet i junior). Vanja Petronijević je bio učesnik Evropskog olimpijskog festivala za mlade (EYOF) 2008. u Beogradu, gde je plivao 50,100 kraul i štafetu 4x100 kraul.

Trenersku priču započeo je pre deset godina u PK “Partizan” (Beograd). Nakon prvih šest godina sticanja trenerskog zanata u Srbiji, profesionalno znanje i plivačko iskustvo “preselio” je u Dubaji. Svoju energiju i posvećenost deci u plivanju, Vanja, svakodnevno prenosi, sada već deceniju, kroz sve aspekte programa učenja plivanja. Ovo je njegova priča o poverenju i plivanju!

Poverenje u plivanje dovelo me je  do...?

Istrajnosti i posvećenosti! Buditi se u cik zore,  uspešno sprovoditi dva treninga pre nego što prosečan čovek ustane iz kreveta, davati maksimum u svakom skoku, zaveslaju i okretu,  i verovati da će se sav uloženi trud isplatiti i uputiti me na pobedničko postolje, postale su moje svakodnevne navike iz kojih sam izvukao osobine istrajnosti i posvećenosti koje sam počeo da praktikujem i u drugim sferama života. Iz tog razloga i koristim trajni glagol kada govorim o svojim plivačkim navikama, a danas životnim.

Ona znanja, veštine i tehnike koje jednom stekneš, retko zaboravljaš ukoliko su bile isključivo na strani tvog uspeha, ma šta on u tom trenutku bio. Poverenje u plivanje, imajući uvek na umu izreku “Koliko daš, toliko i dobiješ”, dovelo je do mog kognitivnog i emocionalnog razvoja, a kao posledicu formiralo Vanju kao osobu koja je uporna i predana svojim ciljevima, za koju granice ne postoje, koja se ne dvoumi, ne odustaje i uvek hrabro ide napred.

Poverenje u plivanje sutra me vodi...?

Potpuno poverenje u plivanje sam stekao jako rano, još u početnim godinama adolescencije koje nisu idealan primer godina u kojima je čovek stopostotno siguran u bilo šta. Meni je plivanje bilo moj siguran teren, mesto gde nema sukoba mišljenja, sasvim bezbedo tlo gde sam se uvek osećao dobro. Takvu sigurnost u nekog ili nešto, samo jako srećan čovek ima priliku da sretne, pa i da se sa njom združi. Takvo poverenje, prožeto strpljenjem, požrtvovanošću i naklonošću, moja porodica oduvek ima u mene, i ja u nju. Kada govorimo o budućnosti i onome što će proizaći iz mog poverenja u plivanje, rekao bih da je to proširenje porodice. Neko sam ko jasno postavlja svoje ciljeve i usmerava pažnju na dosezanje istih, pre ili kasnije, a jedno od mojih ciljeva jeste da učinim sve kako bi moja buduća deca imala poverenje u mene, krov pod kojim stanuju i život koji žive, kakvo sam ja, na sreću, stekao jako rano zahvaljujući plivanju.

Koliko je važno poverenje roditelja za nesmetano plivanje dece? Šta time dobijaju sve tri strane (roditelj, dete, trener)?

Magični trougao koji čine dete (plivač, sportista), roditelj i trener je od krucijalnog značaja za celokupni bio-psiho-socijalni razvoj tog deteta. Tema je jako opširna, ali za pomenuti trougao je neophodno da sadžii zdravu harmoniju, poštovanje, zadovoljstvo, kao i međusobno poverenje svakog člana trougla. Roditelji su uzori svojoj deci i upravo iz tog razloga je važno da ih oni podržavaju i daju im konstantan vetar u leđa. Na taj način roditelji  pokazuju poverenje u decu i omogućavaju  im idealne uslove za ostvarenje punog potencijala. Moje roditelje nikada ne bih zamenio, jer da nije bilo njihove podrške koja je bila svakodnevno prisutna, nikada ne bih stekao samopouzdanje i upornost koje i dan danas imam i koristim u svim sferama života. Kao plivač sam, svojim trudom, radom i disciplinovanošću, zaslužio bezuslovno poverenje svojih roditelja i

trenera.

Kao trener, imao sam priliku da se suočim sa nekolicinom slučajeva u kojima sam uočio nedostatak poverenja u tom neminovnom trouglu. Iste sam težio da razuverim i ponudim objašnjenje zbog čega se nepoverenje pojavilo, izvučem pozitivno iz toga i pokušam, koliko je u mojoj moći, da usmerim trougao u pravi smer i povratim neophodno poverenje.

Da li ti je plivanje nekada “izneverilo” poverenje?

Koristiću reč koju si ti iskoristio za formulisanje pitanja, jer ona najbolje opisuje ono što sam osećao u situacijama kada sam davao sve od sebe na treninzima, bio disciplinovan, izbrisao iz vokabulara reči kao što su ne mogu, ne umem i neću, a rezultati u takmičarskoj trci su izostajali. Osećao sam se baš tako - iznevereno! To su za mene bili sitni porazi, male izgubljene bitke koje su se reprizirale u mojoj glavi pokušavajući da nađu razlog. I tu sam zapinjao. Razloga nije bilo, i zato sam osetio da gubim poverenje u plivanje. Da su te sitne izgubljene bitke, trke u kojima ne bih prišao ni blizu ličnom rekordu, nastavljale da se nižu bez ikakvog objašnjenja, vodile bi izgubljenom ratu, a moje poverenje u plivanje bi nestalo, verovatno ne bih ni primetio kada i gde. Takve stvari se dese kada im ne posvetiš pažnju koju zaslužuju i kada najmanje

očekuješ.

Ipak, imao sam trenera za poželeti. Uvek pokazujući inicijativu za razgovor, moj trener je težio da mi objasni i ono što je na prvi pogled neobjašnjivo. Nakon konstruktivnih razgovora sa njim, uvek bih se osećao bolje. Na jednostavan način mi je objašnjavao zašto su rezultati izostali, i zašto to nije smak sveta. Cilj koji smo obojica jurili za mene nije izgubljen, već je samo odložen, a to je ono što sam morao da naučim da razumem. Odjednom onaj iznevereni dečak više to nije bio.

Sa kim bi plivao danas u bazenu “vezanih očiju” ( i zašto)?

Da si mi postavio pitanje sa kim bih danas voleo da se nađem u bazenu, ili isplivam trku, verujem da bih proveo mnogo vremena razmišljajući koga da izaberem. Kada bacim pogled na velikane iz sveta plivanja, a i samog sporta uopšte, jako je teško doneti odluku za koga se opredeliti. Međutim, s obzirom da je pitanje poverenja, i plivanja vezanih očiju, krug mogućih odgovora se daleko sužava i naprosto ne bih mogao da izaberem ni Majkla Felpsa, ni Katinku Hosu, ni Juseina Bolta, ni Mesija, ni Đokovića.

Izabrao bih, bez dvoumljenja, osobu sa kojom sam isplivao kilometre i kilometre ubazenu, kao i na otvorenim vodama, Anđelku Petrović. Ni sam više ne znam koliko smo puta plivali rame uz rame i ‘vukli’ jedno drugo, kako bismo izvukli maksimum na treningu. Tokom cele moje plivačke karijere, Anđelka je bila pored mene tokom treninga i takmičenja, proživela sa mnom lepe, a i one druge trenutke, i bila pravi prijatelj u svakom trenutku. Iz iskustava koje sam stekao sa Anđelkom, imam dovoljno razloga da verujem da bi me iskreno i precizno usmeravala u vodi i da ne bi dozvolila da se sudaram sa stazama dok su mi oči vezane.